Izbor komentara i citata
U velikom broju pozorišnih kritika ističu se umeće i hrabrost Miodraga Ilića u izboru aktuelne teme, majstorstvo u komponovanju dramske strukture i karakterizaciji likova, u vođenju radnje koja je uvek zanimljiva i ispunjena tenzijom, u pisanju duhovitog, životnog dijaloga. “Njegove drame su besprekorne kako po formi,strukturi i jeziku, tako isto, a možda i najviše po intelektualnom humanističkomangažovanju, po progresinoj misli i oplemenjujućem dejstvu”… (Prof. Dr Miroslav Stojanović: ”Društveno angažovanje u dramskom delu Miodraga Ilića”).
Povodom praizvedbe Ilićeve tragikomedije “Valcer poručnika Nidrigena” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci, izrečene su i napisane ocene u kojima se ovo delo upoređuje sa delima Miroslava Krleže (“Finalmente un autore sulle orme di Krleža”, “La Voce del Popolo“)), odnosno sa delima Musila, Bucatija, Kafke, Fon Horvata, Sartra, Pazolinija, Orvela, Brešana, Šnajdera… (“Veliki doživljaj teatra”, “Novi list”). A povodom nekoliko postavki Ilićeve drame “San zimske noći”, list “Politika” objavio je ocenu jednog od najboljih savremenih dramskih pisaca, Andreja Hinga, koji kaže: “…Konačno smo dobilitekst u kojem istorija govori i urla i stenje i jeca i šapuće na sudbinski način, kroz usta žive, izvanredno zanimljive ličnosti…. Kao stari teatarski praktik bio sam oduševljen sigurnošću dramskog postupka: moderna analitska forma, tzv. otvorena forma, često dovodi do dramatičnog raspadanja priče i do raspadanja karaktera; Iliću je uspela totalna konzistentnost u naraciji i psihologiji glavnog junaka, a to je mnogo… Magistralna je scena sa Ciganima, finale! Kakva parada likova, kakvo bogatstvosituacija. Na tom prizoru specijalnočestitam.” (“Politika”, 16. decembar 1983.).
Kritičar Petar Džadžić u svojoj recenziji Ilićevog romana „Gde je kraj ulice“ piše: “Mi imamo malo poznatih dela koja na autentičan iupečatljiv način govore o tektonskom potresu koji je zadesio srpsku građansku klasu i o istinskoj individualnoj i kolektivnoj tragici kojom su ta događanja obeležena… Tek u novije vreme čuli su se autentični glasovi Slobodana Selenića (“Pismo/glava”, “Očevi i oci”), kao i Svetlane Velmar-Janković (“Lagum”). Ta dela vratila su dignitet žrtvama tretiranim tako često kao “otpad istorije”. Među ova vrhunska dela o sudbini građanstva u nevremenu istorijeuključuje se, ja u to čvrsto verujem, i proza Miodraga Ilića. Ovaj roman je uzbudljiv, jedrim jezikom pisan, potresan, ubedljiv, dosledan u svom realističkom oblikovanju građe, human, a biće podjednako blizak i intelektualnoj i manje intelektualnoj publici”.
Povodom istog romana kritičar u listu “Borba” zaključuje: “Kao intelektualac modernog senzibiliteta Miodrag Ilić je sa izuzetnim enciklopedijskim znanjem, ali i sa gotovo lirskim osećanjem u svoj roman uneo čitav naš 20. vek. Efikasnim i reljefnim pričama označio je ključna mesta u njemu, pa je i sam vek preobrazio u junaka romana, koji nije za njega samo vreme, već i Neko koji oseća, koji mislim i govori… Suočeni sa tim Ilićevim pričama shvatamo da je on veliki majstor pripovedanja, sugestivan i atraktivan u iskazu, u čijem pripovedanju je sve u funkciji istorijskog i filozofskog mišljenja, a iznad svega podređeno razjašnjavanju čoveka usvim životnim situacijama….” ( “Pamćenja i priviđenja”, “Borba.)
